Kada osetimo miris, do mozga prvo moraju stići hemijske informacije iz spoljašnje sredine. Mirisne materije oslobađaju molekule koji se šire vazduhom, a deo njih pri udahu ulazi u gornji deo nosne šupljine. Tamo se nalazi specijalizovano mirisno tkivo sa receptorima koji mogu da reaguju na različite hemijske osobine tih molekula.
Miris počinje molekulima u vazduhu
Receptori nisu jednostavni prekidači koji prepoznaju samo jednu supstancu. Jedan mirisni molekul može da utiče na više tipova receptora, a svaki receptor može reagovati na više različitih molekula. Zbog toga miris nije kodiran jednom tačkom, već kombinacijom aktivnosti većeg broja receptora.
Način na koji vazduh prolazi kroz nos takođe utiče na mirisnu percepciju. Udah dovodi nove molekule do mirisnog epitela, dok izdah i kretanje vazduha menjaju količinu dostupnih mirisnih supstanci. Zbog toga isti miris može biti drugačije doživljen pri različitim načinima disanja.
U olfaktornoj sijalici nervni završeci receptora sa sličnim odgovorima povezuju se u funkcionalne jedinice. Informacija se zatim prosleđuje dalje kroz nervne puteve, čime se obrazac aktivnosti pretvara u složeniju predstavu mirisa.
Receptori pretvaraju hemijski signal u nervni
Kada molekuli mirisa dođu do odgovarajućih receptora, pokreću niz biohemijskih reakcija unutar mirisnih receptorskih ćelija. Te promene dovode do stvaranja električnog signala koji nervni sistem može da prenese dalje. Na taj način hemijska osobina neke supstance postaje informacija koju mozak može da obrađuje.
Mirisne receptorske ćelije nalaze se u nosu, ali njihov produžetak ide direktno prema strukturama mozga. Njihova nervna vlakna prolaze kroz sitne otvore koštane strukture između nosa i lobanje i dolaze do olfaktorne sijalice. To je prvi važan centar u kojem se signali iz različitih receptora organizuju u prepoznatljive obrasce.
Mozak prepoznaje obrazac, a ne samo jednu supstancu
Mozak ne dobija poruku koja jednostavno kaže da je u nosu prisutan određeni miris. Umesto toga, dobija kombinaciju aktivnih nervnih signala. Različite supstance mogu proizvesti različite obrasce aktivnosti, a mozak ih poredi sa obrascima koje je ranije susreo.
Zbog toga dve mirisne materije mogu imati neke zajedničke osobine, ali ipak biti doživljene kao različite. Čak i mala promena u sastavu smeše može promeniti kombinaciju receptora koji reaguju. Kod složenih mirisa, kao što su miris hrane, kafe ili parfema, mozak obrađuje veliki broj komponenti istovremeno.
Prepoznavanje zato zavisi i od iskustva. Kada osoba više puta poveže određeni miris sa nekim predmetom ili događajem, mozak može lakše da ga identifikuje. Mirisna percepcija nije samo registracija hemije već i rezultat obrade prethodnih iskustava.
Zašto su mirisi snažno povezani sa sećanjem i emocijama
Mirisni signali imaju posebnu vezu sa delovima mozga koji učestvuju u obradi emocija i memorije. Nervni putevi iz olfaktornog sistema povezuju se sa strukturama koje imaju ulogu u stvaranju i prizivanju sećanja, pa miris može iznenada podsetiti osobu na određeno mesto, hranu ili događaj.
Ta veza objašnjava zašto miris nekog predmeta može izazvati veoma specifičan osećaj ili uspomenu iako osoba neko vreme nije razmišljala o njemu. Asocijacija se gradi iskustvom, a ne zato što sam miris u sebi nosi određeno sećanje.
Kako nastaje konačan doživljaj mirisa
Konačna percepcija nastaje tek nakon što mozak obradi signale iz receptora i poveže ih sa drugim informacijama. Količina molekula u vazduhu utiče na jačinu signala, dok kombinacija različitih molekula utiče na njegov kvalitet. Zato jači miris nije nužno potpuno drugačiji miris, već može biti intenzivnija verzija sličnog obrasca.
Mozak tokom vremena može da se prilagodi stalnom prisustvu istog mirisa. Ako se neka supstanca dugo nalazi u okolini, nervni sistem može smanjiti subjektivnu primetnost tog signala. Kada osoba izađe iz tog okruženja i kasnije mu se vrati, miris ponovo može postati uočljiviji.
Mirisna percepcija je zato rezultat saradnje nosa i mozga. Receptori registruju hemijske osobine molekula, nervni putevi prenose i organizuju signale, a mozak iz kombinacije aktivnosti stvara obrazac koji prepoznajemo kao određeni miris. Iskustvo, memorija, kontekst i intenzitet zatim utiču na to kako ćemo taj miris konačno doživeti.
Na doživljaj utiče i kontekst. Ista mirisna supstanca može biti prijatna u jednom okruženju, a neutralna ili neprijatna u drugom, u zavisnosti od prethodnog iskustva i drugih informacija koje mozak istovremeno obrađuje.
