Knjiga koja je godinama stajala na polici često prvo promeni boju na ivicama stranica. Papir posvetli, pa požuti, a kada se prelista, puca na pregibima kao da je izgubio elastičnost. Nije to samo trag vremena. To je posledica toga kako svetlo, vazduh i sam sastav papira međusobno deluju.
Najčešći razlog je oksidacija vlakana i dodataka u papiru. Stari papir nije pravljen od istog materijala kao današnji arhivski listovi, a u mnogim starijim knjigama i novinama ima lignina, prirodne supstance iz drveta koja pod uticajem svetla i kiseonika tamni i razgrađuje se. Kako se ta promena širi kroz list, papir gubi čvrstoću i postaje krut. Zato žutilo obično prvo primećujemo tamo gde je papir najviše izložen, uz ivice, na policama i u delovima koji vire iz fascikle.
Svetlo u tom procesu nije samo „okidač“, nego i stalni podsticaj hemijskim reakcijama. Ultraljubičasti deo svetla je naročito agresivan, ali i obično dnevno svetlo tokom meseci i godina ostavlja trag. Zato papir koji stoji na osvetljenoj polici ne stari jednako kao isti takav papir u tamnoj kutiji. Razlika se vidi i na jednoj stranici, ako je pola godine okrenuta ka prozoru, a pola sakrivena od svetla.
Šta se tačno menja u papiru
Papir nije samo „žut“ od prašine ili prljavštine, kako se često misli. U mnogim slučajevima unutrašnja struktura se raspada, pa se površina menja iznutra, a ne samo spolja. Kada se vlakna oslabe, list postaje tanji u smislu otpornosti, iako na prvi pogled deluje isto.
Tu je i pitanje kiselosti. Papir koji je kiseliji brže propada, jer kiseline ubrzavaju razgradnju celuloze, osnovne građe papira. To se ne vidi odmah, ali se oseti kada list počne da krcka pod prstima i lomi se duž pregiba. Nije svako žutilo isto, pa zato neki stari papiri ostanu savitljivi, dok drugi postanu krhki za mnogo kraće vreme.
Zašto sunce nije jedini krivac
Mnogi prvo pomisle da je za sve krivo samo sunce. To nije tačno. Svetlo jeste važan faktor, ali brzinu propadanja uveliko određuju i temperatura, vlažnost vazduha i način na koji je papir napravljen. Toplota ubrzava hemijske reakcije, a prevelika vlaga može da pojača dalju razgradnju i stvori uslove za buđ, što dodatno slabi materijal.
Zbog toga ista knjiga može drugačije da stari u dve prostorije. U jednoj, na toploj polici pored prozora, papir brzo tamni i postaje suv na dodir. U drugoj, u hladnijem i tamnijem prostoru, promene su sporije. Nije presudno samo koliko je svetla bilo, nego koliko je taj papir ukupno bio izložen nepovoljnim uslovima.
Zašto noviji papir traje duže
Savremeniji papir često traje duže zato što se pravi od bolje obrađenih vlakana i uz manje kiselih dodataka. To ne znači da je svaki nov papir trajan, jer kvalitet zavisi od proizvođača, namene i načina skladištenja. Ali razlika u odnosu na stare novine, školske sveske i jeftine omote obično je velika.
Zanimljivo je da se lomljivost ne pojavljuje odmah isto po celom listu. Najpre stradaju pregibi, uglovi i mesta gde se papir često dodiruje ili savija. Upravo tu mehaničko opterećenje dolazi na već oslabljen materijal, pa se lomljenje vidi pre nego što se stranica potpuno raspadne.
Šta ljudi često pogrešno tumače
Žuto krzno prašine, fleke od vode ili požutela traka uz rub nisu isto što i hemijsko starenje papira, i to se lako pomeša. Spoljašnja mrlja može da se obriše ili ukloni, ali ako je papir sam po sebi degradiran, boja i krhkost ostaju. Zato nije svako požutelo parče papira jednako oštećeno, iako na prvi pogled tako izgleda.
Još jedna česta zabluda je da je mrak dovoljan da papir „sačuva“ zauvek. Mrak usporava štetu od svetla, ali ne zaustavlja prirodno starenje materijala. Ako su prostorija pretopla, vazduh suv ili je papir od početka lošijeg kvaliteta, propadanje će se ipak nastaviti, samo sporije.
Kada je šteta već vidljiva
Kad se stranica lomi na blagom savijanju, a uz to je promenila boju u jednolično žutu ili braon, znakovi su već prilično jasni. To znači da je papir izgubio deo unutrašnje veze među vlaknima. U praksi, takav list može da izdrži još neko vreme, ali pod rukom se oseća kao materijal koji je pri kraju svoje elastičnosti.
Najkorisnije je obratiti pažnju na mesto gde papir stoji, a ne samo na to kako sada izgleda. Ako je dugo bio uz prozor, izložen lampi ili čuvan na toplom i suvom mestu, uzrok je obično u toj kombinaciji, ne u jednoj jedinoj grešci. Papir pamti uslove u kojima živi. I to veoma precizno.
