Plastična kašika koja je godinama stajala uz šporet više nije ista kao prvog dana. Poklopac koji je ranije dobro prijanjao odjednom se savija, a providna posuda postaje mat i krta. To nije slučajnost, nego posledica toga kako plastika stari pod uticajem toplote, svetlosti i svakodnevnog opterećenja.
Za razliku od metala, plastika nije jedan čvrst, uredno složen materijal. Ona je napravljena od dugih lanaca molekula, a ti lanci vremenom mogu da izgube deo svoje pokretljivosti. Zbog toga se javlja ukrućenje plastike, a u nekim slučajevima i promena oblika. Nije svaka plastika ista, pa se ni ne ponaša isto, što mnogi primete tek kad neki predmet počne da puca ili da se krivi bez vidljivog razloga.
Šta se dešava u samoj plastici
Plastika nije potpuno „mrtav“ materijal. U njenoj unutrašnjoj građi postoje dodaci, omekšivači i stabilizatori, a oni vremenom mogu da ispare, isperu se ili hemijski propadnu. Kada ih ima manje, materijal postaje tvrđi i manje elastičan. To je jedan od razloga zašto stara plastična kutija zvuči „suvo“ kada se kucne prstom, dok je nova često malo gipkija.
Na isti način deluje i mehaničko zamaranje. Ako se neki plastični deo stalno savija, pritiska ili trenjem opterećuje, sitna oštećenja se gomilaju. Posle mnogo ponavljanja, materijal više ne vraća prvobitni oblik kao ranije.
Toplota ubrzava starenje
Najbrži neprijatelj plastike često je obična toplota iz okruženja. Predmet koji stoji blizu ringle, radijatora, grejalice ili u automobilu na suncu dobija mnogo više toplote nego što deluje na prvi pogled. I nekoliko stepeni iznad uobičajene sobne temperature, ako traje mesecima, može da promeni ponašanje materijala.
Zato se kuhinjski poklopci, ručke, ambalaža i sitni aparati često prvo deformišu tamo gde su najbliži izvoru toplote. Nije potrebno da se plastika istopi. Dovoljno je da se omekša, pa da pod sopstvenom težinom ili pritiskom drugog predmeta vremenom zauzme novi položaj.
Sunce i svetlost rade sporije, ali uporno
Ultraljubičasto zračenje iz sunčeve svetlosti polako razgrađuje mnoge vrste plastike. To ne vidiš odmah. Najpre bledi boja, zatim površina postaje hrapavija, a posle toga materijal lako dobija mikropukotine. Tek tada dolazi do ukrućenja i lomljivosti.
Zanimljivo je da je oštećenje često jače na delu koji je okrenut prozoru ili spoljašnjoj strani predmeta, dok druga strana izgleda skoro normalno. Zato može da se desi da isti poklopac bude čvrst na jednom mestu, a krhak na drugom. Taj nejednak izgled je dobar trag da je uzrok bila svetlost, a ne samo starost.
Vlažnost, hemikalije i nečistoće menjaju ponašanje materijala
Neke plastike slabo trpe vlagu, deterdžente, ulja, rastvarače ili ostatke hrane. Kada ih takve supstance dugo dodiruju, površina može da omekša, nabubri ili da postane lepljiva, a kasnije da se ukruti u čudnom, nepravilnom obliku. To se često vidi na predmetima koji se peru agresivnim sredstvima ili stoje u vlažnom prostoru.
Postoji i manje poznat detalj: plastika nije potpuno zatvoren sistem. Neke sitne komponente mogu da migriraju iz materijala na površinu, a zatim da nestanu iz njega. Zato stara plastična površina može da deluje suvlje i tvrđe nego ranije, iako predmet spolja izgleda skoro isto.
Zašto neki komadi promene oblik, a drugi ne
Razlika je često u vrsti plastike i načinu izrade. Jedan proizvod može biti od polietilena, drugi od polipropilena, treći od PVC-a, a svaka od tih grupa ima drugačiju otpornost na toplotu, svetlost i savijanje. Čak i kada na pakovanju piše samo „plastika“, ponašanje može da bude sasvim različito.
Važnu ulogu imaju i debljina i oblik predmeta. Tanja posuda, dugačka ručka ili deo sa jednim tankim osloncem mnogo pre menja geometriju nego masivan, kompaktan komad. Zato isti uslovi ne ostavljaju isti trag na svemu što je plastično.
Česta zabluda o „samo staroj plastici"
Mnogi misle da plastika propadne tek kada fizički ostari, kao da je dovoljno da prođe godina ili dve. U praksi, presudniji su uslovi nego kalendar. Predmet koji je stajao u senci i na sobnoj temperaturi može da potraje dugo, dok će drugi, izložen suncu i toplom vazduhu, propasti mnogo ranije.
Još jedna česta greška je verovanje da je svaka deformacija znak lošeg kvaliteta. Nije uvek tako. Nekad je problem u načinu upotrebe, nekad u pogrešnom materijalu za tu namenu, a nekad jednostavno u tome što je plastika namenjena lakšim uslovima nego što je dobila u praksi.
Kad se jednom promeni unutrašnja građa, plastika se obično ne vraća potpuno na staro. Zato se taj materijal često prvo „stara“ tiho, bez velike drame, a onda odjednom pokaže da je granicu već prešao. Najčešće ga ljudi primete tek kad počne da pukne pod prstima ili kad više ne naleže kako treba.
