Ljudski glas nastaje u trenutku kada se vazduh iz pluća usmeri kroz grkljan, a glasne žice počnu da vibriraju. Međutim, sama vibracija nije dovoljna da objasni ono što čujemo kao govor. Zvuk se dalje oblikuje prolaskom kroz ždrelo, usta i nosnu šupljinu, dok jezik, usne i vilica menjaju njegovu boju i pretvaraju ga u različite glasove.
Zato glas nije proizvod samo jednog organa. To je rezultat usklađenog rada disajnog sistema, grkljana i govornih organa. Promene u protoku vazduha, napetosti glasnih žica i obliku prostora kroz koji zvuk prolazi određuju da li ćemo čuti dublji ili viši ton, tiši ili glasniji govor i različite karakteristike glasa.
Vazduh iz pluća pokreće čitav proces
Osnovna energija za glas dolazi iz disanja. Kada izdišemo, vazduh iz pluća prolazi kroz dušnik i stiže do grkljana. Kontrolisani izdah omogućava da se kroz glasne žice održava odgovarajući protok vazduha, pa možemo da stvaramo zvuk dovoljno dugo za izgovaranje reči i rečenica.
Mišići disajnog sistema i grudnog koša pomažu u regulisanju pritiska vazduha. Kada govorimo glasnije, obično menjamo način na koji potiskujemo vazduh, dok se pri tihom govoru koristi manji pritisak. Zbog toga način disanja direktno utiče na stabilnost i jačinu glasa.
Samo izbacivanje vazduha, međutim, ne proizvodi ljudski glas. Kada bi vazduh prolazio kroz disajne puteve bez vibriranja glasnih žica, nastao bi strujni šum, ali ne i karakterističan ton koji prepoznajemo kao glas.
Glasne žice pretvaraju protok vazduha u vibraciju
Glasne žice, odnosno glasnice, nalaze se u grkljanu i postavljene su tako da mogu da se približe i razdvoje. Kada se pri izdisaju nađe odgovarajući pritisak ispod njih, vazduh pokreće njihove ivice i one počinju brzo da osciluju. Time se ravnomeran protok vazduha pretvara u periodične promene pritiska.
Brzina kojom glasnice vibriraju povezana je sa visinom osnovnog tona. Brže vibracije daju viši ton, a sporije niži. Na učestalost vibriranja utiču njihova dužina, masa i napetost, zbog čega se glas menja kada menjamo način govora ili kada se glasnice tokom života fiziološki promene.
Grkljan određuje početni oblik zvuka
Grkljan nije samo mesto kroz koje prolazi vazduh. U njemu se nalaze glasnice i strukture koje omogućavaju da se njihov položaj menja. Kontrola tih struktura određuje kada će glas nastati, koliko će biti stabilan i kako će se menjati tokom govora.
Promena napetosti glasnica menja njihove vibracije, dok promena pritiska vazduha može uticati na jačinu zvuka. Zato dva čoveka mogu izgovoriti isti ton uz različit osećaj napora, a jedna osoba može menjati glas u zavisnosti od načina na koji koristi disanje i grkljan.
Na kraju grkljana zvuk još nije formiran kao prepoznatljiv govor. On predstavlja osnovni zvučni signal koji će tek prolaskom kroz gornje disajne i govorne puteve dobiti specifične karakteristike.
Usta i nos oblikuju glas u govor
Kada napusti grkljan, zvučna energija prolazi kroz ždrelo i dalje kroz prostor u ustima ili nosu. Oblik tih šupljina utiče na to koje frekvencije zvuka će biti naglašene, a koje oslabljene. Taj proces daje glasu njegovu karakterističnu boju i razlikuje jedan glas od drugog.
Jezik menja oblik usne duplje i zato ima veliku ulogu u formiranju samoglasnika i suglasnika. Usne, zubi i vilica takođe menjaju prolaz zvuka, pa se preciznim pomeranjem tih struktura stvaraju različiti glasovi govora. Kod nekih glasova vazduh prolazi pretežno kroz usta, a kod drugih se deo zvučne energije usmerava i kroz nosnu šupljinu.
Zbog toga se glas ne može svesti samo na vibraciju glasnica. Isti osnovni ton može zvučati potpuno drugačije kada promenimo oblik prostora iznad grkljana. Upravo taj efekat omogućava da govor bude razumljiv i da glas svake osobe ima prepoznatljiv karakter.
Akustika prostora kroz koji zvuk prolazi dodatno utiče na rezultat. Grlo, usta i nos funkcionišu kao promenljivi rezonantni prostori, a njihove dimenzije i oblik određuju način na koji se osnovni signal pojačava ili prigušuje.
Zašto se glas razlikuje od osobe do osobe
Svaki glas nastaje po istom osnovnom principu, ali se anatomske karakteristike razlikuju. Dužina i masa glasnica, oblik grkljana, veličina usne i nosne šupljine i način na koji osoba koristi disanje zajedno određuju zvučni rezultat. Zato čak i ljudi koji izgovaraju iste reči mogu zvučati veoma različito.
Emocije, umor, temperatura, hidratacija i način korišćenja glasa mogu privremeno promeniti njegovu boju ili stabilnost. Kada su glasnice otečene ili nadražene, njihovo vibriranje može postati drugačije, pa glas može zvučati promuklo ili slabije.
Kada se ceo proces posmatra od početka do kraja, put je prilično jasan: pluća obezbeđuju vazduh, grkljan i glasnice stvaraju osnovnu vibraciju, a prostor iznad grkljana i govorni organi oblikuju taj signal. Tek tada nastaje zvuk koji prepoznajemo kao ljudski glas i koji možemo da pretvorimo u govor.
