Na jarbolu zastava retko ostaje potpuno mirna. Čak i kad vetar deluje stalan, platno se čas zategne, čas opusti, pa se na njemu pojave talasi koji putuju od jarbola ka slobodnom kraju. To nije slučajna treperava slika, nego posledica toga kako vazduh udara u tkaninu i kako se sila prenosi kroz nju.
Mnogi misle da vetar duva kao jedna ravna, jednolična struja. U praksi nije tako. I kad meteorološki izveštaj kaže da duva vetar od, recimo, 20 kilometara na sat, to je prosečna vrednost za šire područje, a ne obećanje da će svaki trenutak i svaki centimetar prostora biti isti. Zato zastava može da deluje kao da se „secka“ na trzaje, iako je napolju naizgled mirno i isto duva već nekoliko minuta.
Kako vazduh pravi talas na tkanini
Kad vetar naiđe na zastavu, prvo udara u deo koji je bliži jarbolu. Taj deo se zateže i menja oblik, pa zatezanje putuje dalje kroz tkaninu. Zastava zato ne reaguje kao kruta ploča, nego kao elastičan materijal koji prenosi pokret.
Tu je važna razlika između sile i kretanja. Vetar ne „gura“ celu zastavu jednako, već pravi lokalne promene pritiska. Jedan deo platna bude malo jače pritisnut, drugi malo slabije, pa se između njih stvara valovito savijanje. Zato se talas na zastavi vidi kao niz nabora koji se širi.
Zašto vetar nije ravnomeran ni kad tako izgleda
Vazduh oko nas stalno nailazi na prepreke, zgrade, drveće, krovove i čak na sam jarbol. Zbog toga se tok vazduha lomi, usporava i vraća u vrtloge. Na jednom mestu vetar može da pojača zastavu, a pola metra dalje da je skoro ispusti.
Zbog toga ljudi često imaju pogrešan utisak da vetar „pulsira“ sam od sebe. U stvarnosti, taj utisak dolazi od neravnomernog strujanja i od toga što zastava reaguje sa malim zakašnjenjem. Nije vetar taj koji kuca kao sat, nego zastava kasni za promenom pritiska.
Na otvorenom polju razlike su manje, ali ne nestaju. I tamo vazduh ima slojeve, turbulencije i kratke nalete koji traju svega trenutak. To je dovoljno da se na zastavi pojavi novi talas.
Zašto se talas širi od jarbola ka ivici
Najčvršći deo zastave je onaj uz jarbol, jer je tu pričvršćena. Slobodna ivica ima više prostora da se pomera, pa se pokret najlakše vidi baš tamo. Zato se talas obično čini kao da „putuje“ ka spoljašnjem kraju, gde je platno najpokretljivije.
Ovo je dobar primer da ono što vidimo nije isto što i ono što se dešava. Talas nije komad vazduha koji se vozi preko tkanine, već obrazac prenosa naprezanja kroz materijal. Jednostavnije rečeno, zastava prenosi poruku udara, a ne sam vazduh.
Zašto neke zastave lepršaju jače od drugih
Nije svaka zastava ista. Teža tkanina, gušći šavovi i veličina zastave menjaju način na koji će se ona ponašati na vetru. Lakši materijal se brže pokreće i brže umiruje, dok teži može da deluje tromije, ali i da pokaže šire, sporije talase.
I oblik nije nevažan. Duga i uska zastava obično pravi drugačiji obrazac nego kratka i široka. Ako je platno labavo pričvršćeno, imaće više slobode da se savija i uvija. Ako je zategnuto, talasi će biti kraći i oštriji.
Česta zabluda je da jači vetar uvek znači urednije, pravilnije talasanje. Nekad je baš suprotno. Prejak nalet može da izazove neredovno uvijanje, da se zastava privremeno obmota oko jarbola ili da napravi oštar trzaj, pa se obrazac potpuno raspadne na nekoliko sekundi.
Šta se dešava kad zastava skoro ne mrda
Kad vetar oslabi, zastava ne prestaje odmah da se kreće. Tkanina ima svoju inerciju, odnosno sklonost da zadrži kretanje koje je već dobila. Zato se i pri slabom vetru može videti sitno, tromo podrhtavanje, a ne potpuni mir.
To je isti razlog zbog kog zavese u sobi ne stanu u trenutku kada zatvorite prozor. Materijal nastavlja da reaguje dok se energija ne rasprši kroz vlakna i vazduh oko njega. Kod zastave je to još vidljivije, jer je stalno izložena otvorenom prostoru.
Talasanje zastave zato nije znak samo jednog naleta vetra, nego stalnog nadmetanja između strujanja vazduha i otpornosti tkanine. Kad sledeći put zastava zatreperi, korisno je gledati gde je prvo krenula, jer baš taj detalj otkriva kako je vetar tog trenutka rasporedio svoju snagu.
