Elektronski čitač kartica deluje kao mali komunikacioni uređaj koji povezuje karticu sa sistemom koji treba da je prepozna i proveri. Iako korisnik obično vidi samo kratku poruku na ekranu ili čuje zvučni signal, u pozadini se odvija razmena podataka, provera pravila i, kod savremenih rešenja, niz bezbednosnih postupaka. Način rada zavisi od toga da li je kartica kontaktna, beskontaktna, sa magnetnom trakom ili opremljena čipom, ali je osnovna ideja ista: uređaj mora da utvrdi šta je kartica, da pročita ono što mu je dostupno i da dobije odgovor da li se ona može prihvatiti.
Šta čitač zapravo preuzima sa kartice
Elektronski čitač kartica ne prepoznaje karticu samo po njenom izgledu. Njegov zadatak je da uspostavi komunikaciju sa karticom, preuzme podatke koji su dostupni za čitanje i prosledi ih sistemu koji odlučuje šta će sa njima uraditi. Zbog toga se čitači koriste u prodavnicama, bankama, na ulazima, u javnom prevozu i na različitim mestima gde je potrebno brzo utvrditi identitet ili proveriti pravo na određenu uslugu. Sam čitač je, pojednostavljeno, posrednik između kartice i računara ili drugog sistema.
Način komunikacije zavisi od vrste kartice. Kartica sa magnetnom trakom prenosi podatke preko magnetizovanog zapisa, dok čip kartica koristi elektronski kontakt ili radio-vezu ako je beskontaktna. Kod beskontaktnih kartica čitač najpre stvara radiofrekventno polje koje omogućava komunikaciju sa čipom na maloj udaljenosti. Kada kartica odgovori, razmenjuju se podaci potrebni za nastavak postupka.
Važno je da čitač obično ne dobija baš sve informacije koje se nalaze u nekom sistemu o korisniku. Kartica može sadržati identifikacioni podatak, broj, rok važenja ili druge elemente predviđene konkretnim standardom, dok se dodatne informacije često nalaze na serveru. Zato samo očitavanje kartice i provera kartice nisu ista stvar. Čitač može uspešno da pročita podatke, ali konačna odluka može nastati tek nakon komunikacije sa drugim delom sistema.
Kako počinje komunikacija
Kada se kartica približi čitaču ili umetne u predviđeni otvor, uređaj započinje postupak komunikacije. Kod kontaktnih kartica fizički kontakti omogućavaju prenos električnih signala, dok se kod beskontaktnih koristi radiofrekventna komunikacija. Čitač šalje zahtev, kartica odgovara u skladu sa svojim protokolom, a zatim se određuje koji podaci i koje funkcije mogu da budu korišćeni.
Ovaj proces mora biti dovoljno brz da korisnik često i ne primeti koliko se koraka dogodilo. Ipak, iza kratkog zvučnog signala ili poruke na ekranu može da stoji više uzastopnih operacija. Sistem proverava da li kartica odgovara očekivanom standardu, da li može da komunicira sa čitačem i da li su potrebni podaci dostupni. Ako komunikacija ne uspe, uređaj može prijaviti grešku i zatražiti da se kartica ponovo približi ili umetne.
Kako sistem proverava da li je kartica validna
Nakon što čitač dobije podatke, počinje drugi deo postupka. Sistem može proveravati rok važenja, format podataka, status kartice ili druge uslove koji zavise od njene namene. Na primer, kartica za plaćanje može zahtevati proveru koju sprovodi banka ili procesor plaćanja, dok ulazna kartica može biti proverena u bazi podataka koja sadrži spisak ovlašćenih korisnika.
Kod sigurnijih sistema važnu ulogu imaju kriptografski mehanizmi. Oni omogućavaju da sistem proveri da li je komunikacija zaista povezana sa legitimnom karticom i da li podaci nisu promenjeni na način koji bi mogao da zavara sistem. Čip može učestvovati u stvaranju ili proveri kriptografskog odgovora, dok čitač i centralni sistem proveravaju da li taj odgovor odgovara očekivanom postupku.
Zbog toga se izraz „kartica je očitana“ ne može automatski izjednačiti sa izrazom „kartica je prihvaćena“. Prvo znači da je uređaj uspeo da uspostavi komunikaciju i dobije potrebne informacije. Drugo podrazumeva da je provera završena i da su ispunjeni uslovi za konkretnu radnju, kao što su plaćanje, ulazak ili potvrda identiteta.
U nekim sistemima provera može da se obavi lokalno, bez trenutne veze sa udaljenim serverom, dok drugi zavise od mrežne komunikacije. Ako je potrebno da se proveri podatak koji nije zapisan na samoj kartici, čitač šalje relevantne informacije dalje. Server zatim vraća odgovor, a terminal prikazuje rezultat korisniku.
Šta se dešava kada kartica bude odbijena
Odbijanje kartice može imati više uzroka i ne znači nužno da je sama kartica fizički neispravna. Sistem može utvrditi da je istekla, blokirana, da podaci nisu validni ili da kartica nema pravo na traženu radnju. Problem može nastati i ako komunikacija nije pravilno uspostavljena, ako je kartica prebrzo udaljena od beskontaktnog čitača ili ako postoji tehnička greška na terminalu.
Kod beskontaktne komunikacije položaj kartice takođe može biti važan. Čitač mora da registruje karticu u svom radnom području, a metalni predmeti, zaštitne futrole ili druga radiofrekventna ograničenja mogu otežati komunikaciju. Zato ponovno približavanje kartice često rešava problem koji nema veze sa njenom validnošću.
Kada sistem odbije karticu zbog podataka ili statusa, korisnik najčešće dobija kratku poruku ili signal. Detalji razloga mogu biti dostupni samo ovlašćenom sistemu, jer bi prikazivanje svih informacija moglo nepotrebno otkriti podatke o kartici ili načinu rada sistema.
Zašto čitač nije isto što i sistem za proveru
Elektronski čitač kartica je samo jedan deo šireg sistema. Njegov osnovni posao je da uspostavi komunikaciju, prepozna odgovarajući tip kartice, razmeni podatke i prosledi rezultat. Odluka o tome da li je kartica prihvatljiva može nastati u samom terminalu, u kontroleru ili na udaljenom serveru, zavisno od namene sistema.
Ovakva podela omogućava da isti princip rada bude primenjen na različite vrste kartica i usluga. Čitač obezbeđuje fizičku ili bežičnu vezu, softver obrađuje podatke, a sistem za proveru primenjuje pravila i vraća rezultat. Kod složenijih rešenja u taj lanac mogu biti uključeni i dodatni bezbednosni mehanizmi, evidencije i sistemi za upravljanje pristupom.
