Prvo jutro posle ledene kiše obično otkriva sasvim drugačiji prizor od onog koji ljudi povezuju sa zimom. Grane svetlucaju kao da su obložene staklom, a na putu nema mekog belog pokrivača, već tvrd i gladak sloj koji se lepi za sve što je izloženo vazduhu. Upravo tada se najbolje vidi kako nastaje led na granama i zašto to nije isto što i sneg.
Razlika je jednostavna, iako na prvi pogled nije očigledna. Sneg je već zaleđena voda koja pada kao pahulje, dok se led na granama stvara tek kada kapljice vode stignu do hladne površine i tu se zalede. Zvuči slično, ali fizički nije isto. Jedno pada kao čvrsta čestica, a drugo nastaje na licu mesta.
Šta se dešava u oblaku pre nego što padne led
Sve počinje visoko gore, u oblacima. Kada je vazduh dovoljno hladan, vodena para prelazi u sitne kristale leda ili u kapljice koje ostaju tečne i ispod nule. To zavisi od temperature, visine i kretanja vazduha. U nekim zimskim situacijama u oblaku postoje i jedno i drugo, pa iz njega mogu da stižu različiti oblici padavina.
Česta zabluda je da svaki zimski pad podrazumeva sneg. Nije tako. Ako je sloj vazduha kroz koji padavine prolaze pri zemlji topliji od nule, pahulje mogu da se delimično otope. Kada kasnije naiđu na veoma hladnu površinu, kao što su grane, kablovi ili krov, voda se zaledi odmah.
Tu nastaje led koji ljudi često zovu inje, poledica ili jednostavno sivo-beli sloj na drveću, iako ti pojmovi ne znače baš isto. Inje je obično sitno i nalik kristalima, dok ledena naslaga na granama može da bude glatka, prozirna i mnogo teža. Ta razlika je važna, jer se iz spoljašnjeg izgleda ne može lako proceniti koliko je naslaga zapravo opasna.
Zašto se led lepi baš za grane
Grane su nezgodne jer nisu ravne i hladne su na velikoj površini. Imaju koru, pupoljke, razgranavanja i sitne neravnine, pa kapljice vode lako ostanu na njima. Kad temperatura padne ispod nule, voda se zamrzava u tankom sloju, a novi sloj se nadovezuje na prethodni. Tako nastaje naslaga koja se vremenom zadebljava.
Drvo pri tom ne upija led kao sunđer, naravno. Led se hvata spolja, na površini, i zato i najmanja dodatna količina može da poveća težinu grane. To se posebno vidi na tankim i savitljivim granama, koje se pod teretom povijaju nadole ili pucaju.
Zato isti vremenski uslovi ne ostavljaju isti trag na svim biljkama. Četinari često izgledaju kao da su prekriveni srebrnim omotačem, jer iglice zadržavaju mnogo kapljica. Gole, tanke grane listopadnog drveća, s druge strane, lakše se slome jer nemaju isti oblik i raspored koji bi raspodelio težinu.
Običan sneg nije isto što i ledena naslaga
Sneg je lagan i vazdušast, bar dok se ne natopi vodom. Pahulje su sastavljene od ledenih kristala koji su nastali u oblaku i pale su već u čvrstom obliku. Zato sneg može da prekrije grane mekanim slojem, ali ih ne oblaže staklastim filmom kao led.
Led na granama nastaje kad padavine ili kiša naiđu na hladnu površinu, pa se voda zaleđuje odmah ili vrlo brzo. To je razlika koju mnogi prepoznaju tek kad vide kako svetlost prolazi kroz prozirnu naslagu. Sneg odbija svetlost i deluje matirano, dok je led sjajan i providniji.
Postoji i praktična posledica koju ljudi često previde. Ista količina snega ne pravi istu težinu kao led, jer led sadrži mnogo više vode u manjem prostoru. Zbog toga nekoliko milimetara ledene kore može da optereti grane više nego debeli, ali rastresiti sloj snega.
Kada nastaje mešavina kiše i leda
Najčešći uslov za led na granama jeste temperatura oko nule, uz slojeve vazduha različite toplote. Kiša može da padne kroz topliji sloj i ostane tečna, a zatim da u prizemlju naiđe na hladan vazduh i zaleđene površine. Tada se govori o ledenoj kiši ili o situaciji koja vrlo brzo stvara poledicu i ledenu koru.
To je razlog što ista vremenska prognoza nekad najavi sneg, a ljudi napolju vide sasvim drugo. U planinama može da pada sneg, dok u nižim predelima pada kiša koja se ledi na granama i drumovima. Zavisi od sitne razlike u temperaturi, često samo jednog ili dva stepena.
Jedan detalj tu mnogi ne primećuju: zemlja nije uvek najhladniji deo okoline. Grane, žice i metalne konstrukcije često se hlade brže od tla, pa su baš one prve na udaru. Zato drveće ponekad izgleda zaleđeno i kad na travi još nema vidljivog leda.
Zašto led na granama deluje lepše nego što jeste
Na fotografijama led na granama može da izgleda kao ukras. Sunčeva svetlost kroz njega prolazi drugačije nego kroz sneg, pa se dobijaju bledi odsjaji, bleštavi rubovi i utisak da je priroda odjednom postala urednija. U stvarnosti, taj prizor često znači da su grane pod velikim opterećenjem.
Tu nastaje zabluda da je svaki zaleđeni pejzaž bezazlen. Nije. Ako je led debeo, može da savije grane, da ošteti mlade izdanke i da lomi sitnije delove drveća. Kod većih stabala posledice nisu uvek vidljive odmah, ali teret ostaje dok se led ne otopi.
Zato je izgled ovde varljiv. Ono što posmatrač vidi kao lep sloj, za biljku je mehanički stres. Priroda ume da bude fotogenična baš onda kad je najteža za grane, a ta jednostavna činjenica objašnjava zašto se led i sneg nikako ne mogu posmatrati kao ista pojava.
Kako se po pojavi na terenu razlikuju sneg, inje i led
Sneg obično ostavlja mekan i nepravilan trag. Može da se nakupi u smetove, da se razleti na vetru i da brzo izgubi oblik kad temperatura poraste. Inje se hvata za hladne površine u sitnim kristalima, najčešće pri magli ili vrlo vlažnom vazduhu, i zato deluje paperjasto.
Led je tvrđi i glatkiji. Ako se uhvati na grani, ona izgleda kao da je premazana providnim slojem. Kada se prelomi, taj sloj može da zazvoni pod prstima ili da se kruni u komadima, što je još jedan znak da nije reč o običnom snegu.
Zato se u zimskom pejzažu ne može sve svesti na jednu reč. Sneg, inje i led nastaju pod različitim uslovima, a razlika se vidi i u boji, i u zvuku, i u tome kako opterećuju grane. Ko to jednom uporedi na terenu, više ih ne meša lako.
