Ustajanje iz stolice uz kratko pucketanje u kolenima ili škriputav zvuk kada savijete prste posle dužeg mirovanja mnogima je dobro poznata scena. Nije to odmah znak za uzbunu. Ali zvuk ume da zabrine baš zato što se javi iznenada. I bez jasnog razloga.
Pucketanje u zglobovima pri ustajanju i savijanju prstiju obično dolazi iz samog zgloba, a ne iz kostiju. U većini slučajeva zvuk nastaje kada se u zglobnoj tečnosti naglo promeni pritisak, pa se u njoj stvaraju i brzo pucaju mehurići gasa. To je mehanička pojava, ne „trošenje vazduha“ u zglobu, kako ljudi često misle.
Mehurići gasa kao najčešći razlog
Zglobovi nisu prazni prostori, već zatvoreni sistemi u kojima postoji tečnost koja podmazuje pokrete. Kada se zglob brzo istegne ili savije, zapremina tog prostora se nakratko menja, pritisak padne i u tečnosti se formira mehurić. Zvuk se čuje u trenutku kada taj mehurić pukne ili se naglo promeni njegova struktura.
Zato se pucketanje često javlja pri jutarnjem razgibavanju, posle dugog sedenja ili pri prvom dubokom čučnju. Mišići i tetive tada nisu „zagrejani“, pa pokret deluje tvrđe, a zglobni prostor se menja naglo. Nije svaki zvuk isti. Ipak, ovaj mehanizam spada među najčešća objašnjenja koja lekari navode.
Tetive i ligamenti mogu da preskoče preko koštane izbočine
Nekad zvuk ne dolazi iz samog zgloba, već iz mekih tkiva oko njega. Tetiva ili ligament mogu pri pokretu da skliznu preko koštane izbočine i da pri povratku daju kratak klik ili pucketanje. To se lakše dešava kada je pokret brz, a zglob ukočen.
Kod savijanja prstiju to je naročito primetno jer su strukture male, blizu jedna drugoj i rade u tesnom prostoru. Jedan pokret može da zvuči sasvim glasno, iako iza toga nema oštećenja. Upravo zato zvuk ume da deluje jače nego što jeste.
Zašto se češće čuje posle mirovanja
Kad dugo sedite ili ležite, zglobovi se manje kreću i tečnost u njima se raspoređuje sporije. Mišići oko zgloba se takođe ukoče, pa prvi pokret posle mirovanja traži veći „razmak“ u samom sistemu. Tada je i veća šansa da se čuje pucketanje u zglobovima pri ustajanju.
Kod prstiju je isti princip, samo u manjem obimu. Posle rada na tastaturi, držanja telefona ili sna u savijenom položaju šake, prvi savijeni pokreti mogu da zvuče neobično. Nije stvar u tome da je zglob odjednom postao slab, već u tome što se posle mirovanja vraća u pokret punom amplitudom. Taj prelaz se najjasnije čuje.
Kada zvuk nije bezazlen
Pucketanje samo po sebi često nije problem ako nema bola, otoka, crvenila ili osećaja nestabilnosti. U tom slučaju reč je najčešće o fiziologiji pokreta, a ne o bolesti. Ljudi obično pogreše kada zvuk odmah povežu sa artritisom, jer artritis mnogo češće prati bol, ukočenost koja traje i drugi znaci zapaljenja ili propadanja zgloba.
Ipak, druga je priča ako se zvuk javlja uz bol, ako zglob preskače uz neprijatan osećaj ili ako se pokret vremenom ograničava. Tada razlog može da bude povreda hrskavice, upala tetiva, labavost ligamenata ili, ređe, promena na samom zglobu. Zvuk tada nije glavni problem, nego signal da se nešto u mehanici pokreta promenilo. Tu obično počinje druga priča.
Šta ljudi obično pogrešno pretpostave
Najčešća zabluda je da svaki zvuk znači habanje zgloba. To nije tačno. Zglob može da pucketa i kod potpuno zdravih ljudi, naročito u prstima, kolenima i ramenima, jer u tim delovima tela pokreti često prolaze kroz tesan i dinamičan prostor.
Druga pogrešna pretpostavka je da se prstima „izbacuju“ kosti iz mesta. U većini slučajeva to se ne dešava, niti je to razlog za jedan običan klik. Mehanizam je mnogo jednostavniji i obično mnogo benigniji nego što zvuči.
Šta vredi pratiti, a šta ne mora da plaši
Ako se pucketanje javlja bez bola, bez otoka i bez promene u pokretu, obično nema razloga za paniku. Korisnije je obratiti pažnju na to kada se javlja, da li je vezano za hladnoću, duže sedenje ili napor, i da li se menja iz nedelje u nedelju. Taj detalj često otkriva da li je reč o običnom mehaničkom zvuku ili o početku problema koji traži pregled.
Ako zvuk postane praćen bolom, ukočenošću koja ne prolazi ili osećajem da zglob „beži“, tada više nije reč samo o pucketanju. Telo obično pošalje još neki znak pre nego što nešto ozbiljnije postane vidljivo, a baš taj drugi znak ljudi najčešće prečuju dok slušaju samo zvuk.
