Štucanje obično krene baš kad se najmanje očekuje, usred razgovora, uz gutljaj hladne vode ili posle brzog obroka. Zvuči bezazleno, ali je dovoljno uporno da prekine ritam disanja i nervira više nego što bi trebalo. Zato se često postavlja isto pitanje, šta izaziva štucanje i zašto obično prestaje samo od sebe.
Odgovor je u nervnom refleksu. Kad se dijafragma, glavni mišić za disanje, naglo stegne, vazduh ulazi u pluća u kratkom trzaju, a glasne žice se gotovo istog trenutka zatvore. Taj kratki sudar pokreta pravi poznati zvuk. Štucanje je, dakle, posledica poremećenog ritma između disanja i zatvaranja glasnica, a ne nešto što nastaje „iz stomaka“ kako mnogi misle.
Najčešći okidači su sasvim obične navike
Najviše epizoda počinje zbog prebrzog jela ili pića. Kad se jede na brzinu, gutaju se i veći zalogaji vazduha, a želudac se širi brže nego što dijafragma voli. To može da nadraži nerve koji kontrolišu taj deo refleksa, pa štucanje krene bez posebnog upozorenja.
Isto se dešava i posle gaziranih pića, naročito ako se piju brzo. Gas u želucu povećava pritisak, pa dijafragma dobija mehanički podsticaj da „poskoči“. Zato štucanje često izbije baš posle limenke, čaše piva ili hladnog napitka popijenog u nekoliko gutljaja.
Temperaturni šok je još jedan čest okidač. Kombinacija vrlo hladne hrane, vruće supe ili nagle promene temperature u grlu i jednjaku može da nadraži isti refleksni krug. Nije dramatično, ali je dovoljno da organizam na kratko izgubi uobičajeni ritam.
Kada je uzrok u pritisku na dijafragmu
Manje očigledan razlog je prepun želudac. Kad se pojede mnogo, naročito uveče, želudac se širi nagore i pritiska dijafragmu. Tada i običan osmeh ili dubok udah mogu da izazovu taj kratak, neprijatan trzaj.
Zato se štucanje često javlja posle svečane večere, a ne tokom samog obroka. Tek kasnije, kad telo pređe iz aktivnog varenja u mirniji ritam, pritisak i nadražaj postaju primetniji. To je i razlog što mnogi misle da im je „nešto zasmetalo u stomaku“, iako je mehanizam zapravo jednostavniji.
Kod nekih ljudi isti efekat pravi i napet pojas, tesna odeća ili položaj savijenog trupa. Tada se prostor u gornjem delu stomaka smanjuje, pa dijafragma radi pod većim opterećenjem. To nije čest uzrok, ali objašnjava zašto se štucanje nekad javlja posle dugog sedenja ili ležanja u nezgodnom položaju.
Nervi i refleks koji se lako omete
U osnovi štucanja stoji nervni luk koji povezuje dijafragmu, mozak i grlo. Ako se taj krug nakratko poremeti, refleks se ponavlja sam od sebe. Zato štucanje nije stvar volje. Ne može se jednostavno zaustaviti snagom misli.
Uobičajena pretpostavka je da je štucanje samo posledica nervoze. To ponekad jeste deo priče, jer uzbuđenje, smeh, stres ili brz govor menjaju ritam disanja, ali nisu jedini ni glavni uzrok u većini slučajeva. Mnogo češće je okidač fizički, a emocija samo ubrza reakciju.
Upravo zato štucanje ume da krene dok se čovek smeje, priča ili žuri. Disanje tada postaje pliće i nepravilnije, pa je refleks lakše poremetiti. Kratko i jednostavno. Telo samo preseče ritam.
Zašto obično prestaje samo od sebe
Štucanje je najčešće prolazno zato što je izazvano kratkotrajnim nadražajem, a ne trajnim oštećenjem. Kad se želudac isprazni, gasovi prođu, disanje se smiri ili se nervni podražaj povuče, refleks prestaje. Organizam se vraća u ravnotežu bez dodatne pomoći.
Još jedan razlog je to što se refleks lako „umori“. Iako zvuči paradoksalno, ponavljani kratki trzaji često sami oslabe, jer nervni krug više ne dobija isti podsticaj. Zato većina epizoda stane posle nekoliko minuta, a nekad i ranije, bez ikakvog posebnog razloga koji bi čovek mogao da prepozna.
Postoji i čudan, ali tačan uvid koji mnogi ne primete: štucanje je najčešće jače kad pokušavamo da ga ignorišemo, jer pažnja raste, napetost se pojačava i disanje postaje još nepravilnije. To ne znači da je „u glavi“, već da telo i pažnja zajedno menjaju ritam.
Kada štucanje više nije bezazleno
Ako traje dugo, postaje uporno ili se vraća vrlo često, uzrok više nije običan prolazan podražaj. Tada se razmišlja o iritaciji jednjaka, refluksu, nekim lekovima, poremećajima u radu nervnog sistema ili, ređe, o drugim medicinskim stanjima. To nije razlog za paniku, ali jeste signal da se ne oslanja samo na pretpostavku da će „proći samo“.
Posebno treba obratiti pažnju ako se uz štucanje javljaju bol, otežano gutanje, povraćanje ili otežano disanje. U takvim situacijama ono više nije samo nezgodna epizoda posle ručka, već simptom koji traži procenu uzroka.
Za svakodnevne slučajeve najkorisnije je primetiti šta ga obično pokreće, da li je to brz obrok, gazirano piće, jaka temperatura hrane ili prevelika količina. Takav trag često vredi više od pokušaja da se štucanje „prevari“, jer pokazuje gde se refleks zapravo pokreće.
