Klasična i električna gitara imaju isti osnovni princip - žice proizvode vibracije koje se pretvaraju u zvuk - ali se način na koji taj zvuk nastaje i oblikuje značajno razlikuju. Klasična gitara koristi rezonantno drveno telo da pojača vibracije žica, dok električna zavisi od magneta, elektronike i pojačala. Zbog toga razlika nije samo u jačini zvuka, već i u tehnici sviranja, osećaju pod prstima, opremi i mogućnostima oblikovanja tona.
Kako nastaje zvuk
Kod klasične gitare žice su najčešće izrađene od najlona, a njihova vibracija prenosi se preko kobilice na rezonantnu ploču i telo instrumenta. Drveno telo pojačava zvuk tako što pokreće vazduh u unutrašnjosti, pa se ton može čuti bez dodatne elektronike. Oblik i konstrukcija tela zato imaju veliki uticaj na karakter zvuka.
Električna gitara uglavnom koristi metalne žice čije vibracije registruju magnetni prijemnici, odnosno pikapovi. Oni pretvaraju promene magnetnog polja izazvane vibriranjem žica u električni signal. Taj signal zatim odlazi u pojačalo, koje ga pretvara u zvuk dovoljno snažan za slušanje.
Zbog toga električna gitara ne mora da ima veliko šuplje telo kao klasična. Njena konstrukcija može biti čvrsta, a karakter tona dodatno se menja izborom pikapa, pojačala i efekata. Isti osnovni instrument zato može proizvesti veoma različite zvučne rezultate.
Razlikuju se i dimenzije vrata, razmak žica i način na koji instrument reaguje na dodir. Ne postoji jedan univerzalni osećaj koji važi za sve modele, jer se konstrukcija razlikuje od gitare do gitare. Ipak, prelazak sa jednog tipa na drugi obično zahteva određeno prilagođavanje ruku i tehnike.
Žice i osećaj pod prstima
Najlon na klasičnoj gitari je mekši pod prstima od metalnih žica koje se koriste na električnoj gitari. To utiče na osećaj prilikom pritiskanja žice i na način na koji se izvode pojedini tonovi. Klasična gitara se često svira prstima desne ruke, pri čemu palac i ostali prsti mogu nezavisno da izvode različite deonice.
Električna gitara je često prilagođena sviranju trzalicom, mada se može svirati i prstima. Metalne žice omogućavaju izraženiji napad tona i dobro reaguju na promene jačine dodira. Zbog toga se tehnika može zasnivati na preciznom trzaju, savijanju žice, vibratu i drugim efektima karakterističnim za električnu gitaru.
Ton i mogućnost njegovog oblikovanja
Klasična gitara daje prirodan, topao i relativno zaobljen ton čiji karakter prvenstveno određuju materijali, konstrukcija i način sviranja. Promena položaja prstiju ili načina trzanja može značajno promeniti boju tona, ali instrument nema elektronski lanac koji bi taj signal dodatno obrađivao.
Kod električne gitare mogućnosti su mnogo šire. Kontrole na instrumentu mogu menjati jačinu i tonalni karakter, dok pojačalo i efekti mogu dodati distorziju, kašnjenje, modulaciju ili druge promene. Zbog toga isti instrument može zvučati potpuno drugačije u različitim podešavanjima.
To ne znači da je jedan zvuk objektivno bolji od drugog. Klasična gitara prirodnije odgovara muzici u kojoj su važni akustična dinamika, prstomet i jasnoća pojedinačnih tonova, dok električna pruža širi prostor za oblikovanje zvuka i rad sa pojačanjem. Izbor zavisi od muzičkog konteksta i tehnike koju svirač želi da razvija.
Način sviranja dodatno utiče na rezultat. Kod električne gitare pojačalo postaje deo instrumenta, pa svirač mora da kontroliše ne samo žice već i signalni lanac. Kod klasične gitare veći deo karaktera nastaje neposredno između prstiju, žica i rezonantnog tela.
Oprema menja iskustvo sviranja
Klasična gitara je relativno jednostavna za početak jer za osnovno sviranje nisu potrebni kabl, pojačalo ili efekti. Instrument, odgovarajuća tehnika i prostor uglavnom su dovoljni da se dobije čujan ton. To pojednostavljuje vežbanje i prenošenje instrumenta.
Električna gitara zahteva najmanje dodatni kabl i pojačalo ako želite da čujete njen karakterističan zvuk u punom obliku. Tu se mogu dodati pedale, procesori i drugi uređaji. Više opreme znači više mogućnosti, ali i više podešavanja i potencijalnih izvora problema.
Zbog toga izbor instrumenta nije samo pitanje same gitare. Ako je važna jednostavnost i sviranje bez dodatne opreme, klasična gitara ima drugačiji praktični profil. Ako su prioritet glasnoća, efekti i mogućnost preciznog oblikovanja tona, električni sistem nudi mnogo više prostora.
Koja razlika je najvažnija za svirača?
Najveća razlika zavisi od toga šta svirač želi da postigne. Kod klasične gitare fokus je više na prirodnom tonu, radu prstiju, dinamici i kontroli rezonance instrumenta. Kod električne gitare važnu ulogu imaju tehnika leve i desne ruke, kontrola tona i rad sa pojačalom i efektima.
Za početnika je korisno razmišljati i o muzici koju želi da svira. Ako ga privlače klasična muzika, flamenko ili akustične kompozicije, konstrukcija i tehnika klasične gitare mogu biti prirodniji izbor. Ako želi rok, bluz, metal, pop ili druge stilove u kojima je električni ton važan, električna gitara otvara drugačiji skup tehnika i zvukova.
Suština poređenja je zato u načinu na koji instrument proizvodi i oblikuje ton. Klasična gitara većinu karaktera dobija iz rezonantnog tela i dodira svirača, dok električna koristi pikapove, pojačalo i često dodatnu elektroniku. Razlike u zvuku, osećaju pod prstima i tehnici sviranja proizlaze upravo iz te različite konstrukcije.
